Prijatelji moji, je l’ znamo šta je sreća?
Nešto mi se čini da tuga je sve veća.
Pa ne može sreća, ni da se zna ni obeća,
sreća se samo čistim srcem oseća.
Sreća je čista, ne živi na silu,
no mnogi je traže baš u ništavilu.
Ne može ona u ništavilu da živi,
Zato što se samo ljudskoj čistoti divi.
Pričamo o sreći, da se razumemo,
a ne da neke glupe priče dokazujemo.
Pričama kraja nema, nije to sad tema,
jer ljubav i sreća, nisu teorema.
Ljubav i sreća, nisu ni kakva slika,
premda je Instagram, slika grmolika.
Ljubav i sreća, ne mogu da se kupe,
iako nas mame te bogate grupe.
Dobro, to smo čuli i svi to kao znamo,
ili možda ipak i dalje sumnjamo?
Ako sumnjamo onda ajde ti se seti,
kada ti duša kao ptica leti?
Da nije možda lažno materijalno delo,
hajde mili iskreno, stavi prst na čelo!
Pričamo o sreći koja dugo traje,
i koja ti pravu, dugu snagu daje!
Kada nije bitno ni piće ni hrana,
samo da ne bude onih starih rana.
Pusti ljude druge, ne daj da te zbune,
osećaj u tebi, e to su zlatne strune.
Kada sija oko i sve ti je lako,
kada drhtaj srca, oseća se jako.
Misliš da je kasno, naravno da nije!
Uz istinu pravu, svako sreću pije.
Smelo reci hoću, počni laž da rušiš,
kad istinu ljubiš, tad sreću ne gubiš!
Aуторска права / copyright © Татјана Веснић
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
ВЕСНИЋ, Татјана, 1988-
Речи / Татјана Веснић. – 1. изд. – Београд : В. Величковић, 2023 (Земун : Бирограф). – 69 стр. : ауторкина слика ; 21 cm
Тираж 300.
ISBN 978-86-902212-2-6
COBISS.SR-ID 12542464