Pišem vam sad pismo, prijatelji moji,
svedočim iz srca da niko se ne boji,
ako kreneš nekad pogrešno da letiš,
molim te da pisma, ovoga se setiš!
19 mi je bilo, nov životni tok.
Na red je tada došao – i moj vojni rok.
Ponosno da završim sve što vredno cenim,
pa kako i red nalaže, da se posle ženim.
Stali smo da čujemo šta raspored kaže,
tu, svi istih godina, pa ne može draže!
Momčina do momčine, jedan drugog snaže,
raspored su Košare i vojničke straže.
Stavio sam beretku, položio zakletvu,
krenuo na put ka nekom novom napretku,
zagrli me majka, svom snagom iz srca,
eto tek da sakrije tu suzu koja grca.
Zagrca i meni, no mrštenjem je skrih.
Oprosti mila majko, što onda grub ti bih.
Jer ja sam tada mislio da suza je slabost,
al’ videše mi majko, te Košare hrabrost!
Stražarismo tamo, sve na svome mestu.
Na Kosovu ravnom, na nebeskom prestu.
No zatreše se zemlja u tom času mračnom,
na Veliki petak, prazniku nam plačnom.
Na granici našoj usred noći tamne,
obliše nas paljbom kukavice sramne,
dok ja dođoh sebi i shvatih šta se zbiva,
videh druga svoga da već ka nebu sniva.
Zastao sam nemo, jer jutros srećan beše.
Sad njegovo ime međ’ palima se kleše.
Zališe nam Kosovo nove mlade krvi,
brate mili dobri, ti si bio prvi!
Svanula je zora, sve je bilo tiše,
no poliše nas opet tih metaka kiše,
granica nam postade puna strašnih muka,
od aveti ljudske i dušmanskih ruka.
Nema više mladosti, ostarih za tren.
Gosti! Sada čast mi je! Da za braću mrem!
Ma neka ste ko krdo bez pravila i reda,
Gledajte! I učite! Da brat na brata ne da!
Čuvasmo se telom do poslednjeg daha,
dizali smo moral hrabro i bez straha,
a drugovi moji iz besmrtne čete,
jedan drugi peti, svi ka nebu lete.
Izmoreni, krvavi, jedan drugog držali,
67 dana, otpor mi smo pružali,
dozvolili nismo da nam zemlju kroje,
sad ponosno kažem, branio sam svoje!
Šta je sa mnom bilo, i ne sećam se muke…
Znam da samo čuo sam, neke čudne zvuke…
Osetih da letim ka svom vojnom jatu…
i mom dobrom drugu, prvom palom bratu…
Na Košare stigoše iskaljeni borci,
naših vojnih snaga stari dobrovoljci,
a nas 108 gore, ispisasmo stranicu,
Čujte! Nismo dali! Da nam pređu granicu!
Oženio se nisam, iako sam hteo,
al’ zato sam istoriju tom hrabrošću pleo,
mila moja majčice iz srca te molim,
da ponosna mi budeš, i dalje te volim!
A narode srpski, mili dobri rode,
mi smo sada gore zbog vaše slobode,
ne dajte da tuđinci logiku vam zbune,
i da vam glavu slabošću i lažima pune!
Još više vas molim, da vam vlada sloga,
zavada i podela, to vam je od zloga,
jer najjače je sunce na Košarama sinulo,
kad je nebo videlo, da za drugog se ginulo…
Bitka na Košarama, 09. april 1999.- 10. jun 1999.
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 ВЕСНИЋ, Татјана, 1988- Свет / Татјана Веснић. – 1. изд. – Београд : Солвион, 2024 (Земун : Бирограф). – 57 стр. : ауторкина слика ; 21 cm Тираж 300. ISBN 978-86-82786-00-9 COBISS.SR-ID 154318601