Šta te reči kažu, i ne mora da znači,
srce moje zna, Ko je od smrti jači.
Šta te reči zbore, iskombinovano slovo,
pa nas tera često da tražimo novo.
Novo kuda ide, nije šala mala,
pa se lako desi da ispadnem budala.
Slušam ljude neke, mozak bi nam pleli,
ustvari su samo, svoju slavu hteli.
Zato pazi srećo, kud’ te misli odu,
mesto im je tamo, na prašnjavom podu.
Zavode nas oni, jako, strogo, bitno,
a hrabrost im tanka ko semeno sito.
Stavili grimase, i te ’soušl skilse’,
a vrlo su često baš velike stipse.
Hoće da nas uče, da nas sasvim zbune,
da duša mi moja ko’ cvet gorski trune.
Nisu oni krivi, nisu mogli snažno,
da stanu uz radost i kažu to je važno!
Da istinu bodre, poštenje i slogu
pa da vide sami kako sijat mogu.
I ja zbunjen hodam, u glavu reči ušle,
a telo tužno stoji, ko potok posle suše.
Rekli su mi jedno, a ja se dobro sećam,
kako sam ko dete, osećo’ se večan.
Šta su igre reči, nisam tada znao,
samo sam srećan sjaj od zvezda krao.
Šta se zbilo danas, pa ja imam škole!
A misli me straha u sred noći more.
Neke misli čudne, mirišu na spletke,
pa mi nema druge, nego nazad na početke.
Pročito’ sam knjige i video sveta,
al’ iskra u oku, nikako da cveta.
Šta su reči svetske, čemu one služe,
mozak ko da tove, dušu ko da ruže.
Sve vodi donekle, i sudari se samo,
radost srca želim, ko proleće rano.
Jednostavnost uma, mir i skromne želje,
da odagnam misli, mučne gonitelje.
Kud da pođem sada, šta je ono pravo,
osećam da ima, i gle! Misli su đavo.
Pa zar tako mučno, istinu da saznam,
učio sam škole, a um mi bio prazan.
Obmana od reči da ne gledam pravo,
pa zar slep da budem Svetitelju Savo!
Hajde na početak, mili Božiji robe,
da sija iskra sreće, u srcu dah slobode.
Hoću, kažem hitro, mislim ja sam bitan,
a pred silom dobra videh da sam sitan.
No Milost je veća od svakog mog greha,
dugo hodah gordo, po ivici streha.
Počinje da boli, da kida da se lomi,
lakše bi mi bilo, da sam sam u komi.
Ovaj žetvu hoće, šapuće misli smelo,
samo da ne skrojim, novo svetlosti odelo.
Strašne reči snažne, argumenti silni,
vraćanje u prošlost, ko laskavci milni.
Napada sa strana, kroz ljude, kroz tvari,
borba strašna to je, pomoz’te preci slavni.
Ko se oko mene mota, šta se sa mnom zbiva,
opet reči tražim, očaj u duši biva.
Hoćeš reči srećo, reči žive, čiste, silne,
da ti dušu u trenu, u nebesa vine?
Milosti prekrasna, je l’ vreme za pravo,
da i ja grešan počnem da razmišljam zdravo.
Da zenica oka, kaplju rosnu vidi,
da se iskra u srcu moje obmane ne stidi.
Hodi gde su tajne, jer istina je teška,
dobićeš je po malo jer svuda vreba greška.
Slušaj Oce šta ti kažu, počni da se trudiš,
kad se prave reči smeste, počećeš da se budiš.
I evo Nikolaja, Oca našeg Svetog,
britkog pera arija, večno Bogu zakletog.
Završio on je, te mnoge škole strane,
al’ mu Gospod milost dade da sklapa reči odabrane.
Dođoše tad k’ meni te prave reči čiste,
sjajne kao sunce, ko najlepše izletište.
Nema novog braćo za spasenje duši,
sve je Gospod rek’o da mrak sveta sruši.
E tada slova naša, u red pravi stanu,
pa pričaju reči koje iz srcu planu.
Da završim priču,
matematika je jasna,
ko se trudi dobrim, ko voli i prašta,
reči tada slatke su,
kao dečija mašta!
Aуторска права / copyright © Татјана Веснић
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
ВЕСНИЋ, Татјана, 1988-
Речи / Татјана Веснић. – 1. изд. – Београд : В. Величковић, 2023 (Земун : Бирограф). – 69 стр. : ауторкина слика ; 21 cm
Тираж 300.
ISBN 978-86-902212-2-6
COBISS.SR-ID 12542464